|
Predsednicima
i generalnim sekretarima
evropskih i svetskih sindikalnih
organizacija
Beograd, 19.2.2008.
Poštovane kolege,
Već godinama od svog članstva sa Kosova i Metohije
dobijamo informacije koje nam oslikavaju deo
strahota sa kojima se nesrećni radnici nealbanskog
porekla svakodnevno suočavaju. Ovaj put nećemo
govoriti o onome što je manje više poznato – o
ubistvima na čisto nacionalnoj osnovi, proterivanju
dve trećine ne-albanske populacije, pljačkanju i
uništavanju privatne svojine, masovnom rušenju
hramova. Pomenućemo samo ono što se tiče stanja u
svetu rada.
Pre svega, gotovo potpunu eksproprijaciju
proizvodnih kapaciteta od strane albanske
zajednice iza koje stoje gola policijska sila i
inertnost UNMIK-a. Privatizacija kojom su zaposleni
masovno lišeni sredstva za rad ličila je – više nego
u bilo kojoj drugoj tranzicionoj zemlji srednje i
istočne Evrope – na klasičnu pljačku. Toj pljački je
pridodata diskriminacija na nacionalnoj osnovi,
pošto je ono malo preostalih radnih mesta u
nesrazmerno velikom broju pripalo radnicima
albanske nacionalnosti. Šta reći o Romima
zaposlenim u sivoj ekonomiji, nacionalnoj
zajednici koja je s Kosova i Metohije proterana
gotovo u potpunosti i sada u beznađu luta putevima
Srbije? Kako efektivno obezbediti pravo na rad kada
gotovo da nema slobode kretanja, kada su svi
koji nisu Albanci zatvoreni u svojim enklavama i
mogu da se kreću jedino uz pratnju oklopnih vozila?
Kako govoriti o slobodi sindikalnog organizovanja
kada se, navođenjem formalnih razloga,
registracija sindikata odlaže u nedogled? U početku
se govorilo da će „suštinska autonomija“ predviđena
Rezolucijom 1244 u pokrajini biti uspostavljena tek
onda kada se ispune demokratski standardi koje je
međunarodna zajednica unapred propisala – a sada
doživljavamo da se puna nezavisnost podržava još
danas, pri čemu se ispunjenje pomenutih standarda
ostavlja tek za budućnost! Kao lek za sve složene
probleme Kosova i Metohije predlaže se jedno „pragmatično“
rešenja, a da se pritom ne vodi računa o tome da ono
predstavlja odricanje od samih temelja na kojima
počiva međunarodna zajednica ustanovljena posle
Drugog svetskog rata.
Očigledno je da se u slučaju proglašenja
nezavisnosti Kosova i Metohije i jednoglasnog
priznanja novog entiteta potpuno zaobilaze Povelja
Ujedinjenih nacija i OEBS-ov Finalni akt iz
Helsinkija, čime se prećutno odbacuju i principi
zbog čije su realizacije i zaštite ove dve
organizacije nastale: očuvanje „suverene jednakosti“
zemalja, „teritorijalnog integriteta“, „nepromenljivosti
granica“ i „nemešanja u unutrašnje stvari drugih“.
Zaobilazi se i Rezolucija UN br. 1244 koja se
konkretno odnosi na rešavanje kosovskog problema i
kojom je kao krajnji rezultat pregovora između Vlade
Srbije i albanske zajednice bila predviđena ne
nezavisnost, već „uspostavljanje suštinske
autonomije“ za Kosovo i Metohiju. Gazi se i pravilo
da se odluke koje su sudbinske, koje pretenduju da
budu opšteprihvaćene i da tako doprinesu očuvanju
mira, u Savetu bezbednosti mogu donositi samo
konsenzusom. I konačno, ma koliko odbijali da
priznamo da se ovde radi o nekakvom presedanu na
koji bi se moglo pozivati pri rešavanju budućih
sličnih sporova, jasno je da stvari idu upravo u tom
pravcu: stvara se mogućnost da u budućnosti bilo
koja grupa zemalja odlučuje da nekoga priznaje ili
ne, čime se hteli mi to ili ne stvaraju paralelni (i
konfliktni) međunarodni sistemi i tako ugrožava
jedinstvo međunarodnog poretka. Doba
vojno-političkih blokova sa svim strepnjama koje je
ono sa sobom nosilo, kao da opet kuca na naša vrata.
Sa strahom konstatujemo da je geostrategija odnela
pobedu nad međunarodnim pravom, da je interes stupio
na mesto pravde, da je sila potisnula zakon...
U svetu koji kao da ide ka novom hladnom ratu i u
kome se već pokazalo do koje je mere moguće
instrumentalizovati strah od drugih, neće biti
nimalo lako boriti se za istinski socijalni napredak.
Kako rast globalnih napetosti povezati sa pozitivnim
integrativnim procesima i sve većom međuzavisnošću
nacionalnih ekonomija? Jednom dati za pravo
ostrašćenom nacionalizmu (u ovom slučaju albanskom),
znači dati zeleno svetlo svima onima koji odbijaju
da pod bilo kakvim, pa i najpovoljnijim uslovima,
žive sa drugima. Nije li to i udar na temelje same
ujedinjene Evrope koja je trebalo da bude zajednica
zasnovana na prevazilaženjeu uskogrudog nacionalizma
i na „jedinstvu u razlikama“.
Apelujemo na vas da pokažete svoju sindikalnu
solidarnost i one koji u vašoj zemlji utiču na
donošenje ključnih odluka upoznate sa opasnostima
koje eventualno jednostrano priznavanje „nezavisnog
Kosova“ sa sobom donosi. Samo nastavak pregovora i
ishod koji će biti rezultat kompromisa mogu
garantovati da će se na naše prostore vratiri mir, a
svet biti pošteđen nepotrebnih i opasnih
sučeljavanja.
Socijalnog napretka nema bez mira i stabilnosti u
međunarodnim odnosima, a preduslov za to je
poštovanje onih normi koje smo nekada davno svi
zajedno – nad ruševinama i milionima poginulih –
ustanovili.
Računamo s vašom podrškom!
Predsednik
Ljubisav Orbović
|
